Re: Boravak na vodi.
Poslato: Nedelja 08 Dec, 2019 23:15
#
"Osvajanje Đerdapa" - nastavak
Sedmi dan
Ujutru me je probudio, prolazak putničkog broda, koji je prošao i ostavio je talase za sobom. Prodorna pesma slavuja, koji se nadpevavao sa još jednim ili nekoliko drugih, ali nešto dalje od nas. Miris Dunava i svežina gorskog vazduha, zasićenog kiseonikom šuma sa obale i iza stena Maloga Štrpca, daju ovom lokalitetu, pored prirodnih lepota i zdravstveno dobre uslove. A za mene, ja to znam, ova lokacija će biti usputna stanica, gde će se uvek stati i zastati.
Vreme sunčano, bez vetra i oblaka obećava i lep dan, mada sam prestao da verujem i prognoziram vreme u rejonu Đerdapa. Posle doručka i kafe, bez žurbe smo krenuli put prevodnice. Na svakom proširenju je očekujemo i iza svake krivine joj se nadamo. Prošli smo pored Trajanove table, do tada sam je video samo na fotografijama. Pa nesto me i nije posebno oduševila, posle svih doživljaja, na ovom putu do tada. I strašno mi se nije sviđala ljudska kultura, što su podpisnici svoja imena i prezimena, ispisanih na ovom istoriskom znamenju i time su hteli da pokažu i dokažu ... šta ? Svoju kulturu ili da se sami raduju kada drugi put prođu, a ono na tabli "nekog Trajana", stoji ime njihove persone i veličanstva njihove ličnosti. Pa se onda, šta bi drugo, raduju i pogled ne mogu da skinu sa svog imena. Eh, gluposti … čudna jesi !?
I nastavili smo plovidbu među većim proširenjima, u kojima je Dunav razmestio svoje vode. Prvo naseljeno mesto s’naše strane, bila je Tekija geografski na lepom mestu. Oko nje priroda bogata, dvorišta puna ruža i raznobojnog cveća i sve čisto. Kontejneri za đubre, nisu izgoreli. Najveći objekat, kao i u Milanovcu, jeste hotel. Uopšte rečeno, Tekija je lepo penzionersko mesto. A to i kažu svi Dunavski locmani, bez kojih se pre podizanja brane, plovidba kroz kazane, nije mogla zamisliti i tu su svi u Tekiji, penzionisani i imaju svoje kuće ! Tekija ima i dobre kafane, gde se na kvalitetu ne štedi. Jedino to zakazivanje hleba za sutra ... !? Pa da li su toliko siromašni, da životu ne mogu da podare ni višak hleba? Pa šta ptice jedu kod njih preko zime? Verovatno se sele u Vojvodinu. Ali to su samo moja razmišljanja …!?
Čamac smo smestili, iza kamene dambe, kod stare divlje kruške. Odmah je tu i peščana plaža sa tuševima. Aha, to je ono o čemu su pričali meštani Kostolca. I oni bi na plaži i tuševe. Lepo i treba, samo ko će da plati ? Vlauce su to ! Kupali smo se do kasno popodne. A posebno interesantno je kada prođe bela lađa i podigne talase. Onda sam imao osećaj da sam na "slatkom moru". Uveče izgladneli, svratili smo u prvu kafanu. I šta bi, naravno prženu somovinu, ali prvo dimljenu u procesu. E’ takav specijalitet sam vec jeo na Skadarskom jezeru, ali tamo se zove "karp", odnosno šaran. I somovinu ne bih menjao za šaranovinu. Pa još i "marinada" sa seckanim belim lukom, sirćetom i solju. A onda špriceri .... beli ( Banatski rizling sa kiselom vodom ). Bolje ne biva.
Noć smo proveli na čamcu, na mesečini i pod uticajem slabog vetra, podigli su se mali talasi koji su bljesak mesečine lomili na hiljade izvora. Bajkovito i lepo. Samo dambu za zaštitu male marine od talasa, verovatno je konstruisao neko ko nema veze sa čamcima. Kada brod plovi nizvodno, onda je u redu. Ali svaki koji plovi uzvodno, talasi ulaze u marinu i “razbijaju” čamce !? Ja sam te noći mogao tačno da kažem koliko je brodova proslo uzvodno, a spavao sam !? I svaki put su me budili talasi. Prosto talas izvuče vodu iz marine i čamci udaraju kobilicama o dno.
Osmi dan
Ujutru sam napunio rezerve sa pijaćom vodom i krenuli smo dalje prema Kladovu. Plovili smo Oršavskom kotlinom i širokim Dunavom prema prevodnici, koja se pokazala u svoj svojoj lepoti i veličini. Pred samom prevodnicom nas je prestigla "Volga" turistički beli brod. Bio sam u nedoumici: da li da stanem uz dok i sačekam drugi brod ili da me "Volga" čeka da se ja dokobeljam do prevodnice, to mi je bilo nelogično ! Dilemu je skratio kapetan prevodnice, rekavši preko razglasa:
-" Turistički čamac, uđite u slajz" !
Dodao sam gas i čini mi se, da sam mogao da trčim, trčao bih. Zar da dozvolim da zbog mene čeka ovoliki brod i koliko tamo već ima ljudi. I svi stoje i čekaju moj čamac.... Prosto nije po mome bilo u redu. I još malo i ulazim, a Jelena me pita:
-" Ogromni brod ! Da li će biti mesta i za nas ?". Ma mislim se ja u odnosu na prevodnicu i na brod, što je po meni sve predimenzionirano, a ja sa ovako malim čamcem, ma snaći ću se samo da napokon uđem. "Volga" je stala i vezala se sa desne strane, za bitve. A ja idem na prvu sa leve srane, a iza "Volge", koliko se može. Kačim se za bitvu i razmišljam ... šta dalje !? Kapetan Bojović mi ništa ne reče podrobnije, a i ja ne pitah. U stvari, šta sam i znao da ga pitam, kad o prevodnici nisam imao pojma ni kako izgleda, ni na kom principu radi.
Nedaleko iza nas se uz avetinsku skripu, iz vode izroniše ogromna metalna vrata. I ubrzo zatim bazen sa vodom u kome smo se nalazili, a koga zovu "slajz", počinje da se “prazni” i spuštamo se i mi sa čamcem i ogromna “Volga” takođe, u odnosu na stranice šlajza. Ja sam odmah obratio pažnju na bitve, kad ono i one se spuštaju, tj. plutaju što me je veoma obradovalo. Mokre i sa žabokrečinom i ostalim vodenim algama na sebi, ali se i one spuštaju i pojavljuju se iz vode betonski masivni - zidovi iz čijih propusnih pora, brizga voda, kao iz ogromnih špriceva, a znaš da je Dunav iza svega toga i nije prijatno. Jelena, očigledno malo uplašena konstatuje:
-" Zamisli Momo, ova čelična vrata drže čitavu masu Dunava ?" A ja gledam da i dalje ne stajemo … spu[tamo se, rekao bih konstantno i to punih 16 metara. A dole … oseća se svežina mokrih zidova, a miris Dunava se izgubio, među mirisima algi i nafte iz auspuha "Volge". I jedino što mi se sviđalo, a to su natpisi na plutajućim bitvama: pa piše "Ivo Lola Ribar" - Zeleznik. Rekoh : svaka im čast, napravili su korisnu stvar. Još bi mi u svemu ovome trebalo, da se brod nasloni na nas. Ali sve je pod kontrolom. I mislili smo da je to sve. Kad ono nije. Vrata pred nama su uronila i prvo je "Volga" ušla u drugi istovetni "šlajz" pa za njom i mi, i stali smo rekao bih, svako na svoje mesto. I sve isto, kao i u predhodnom šlajzu, što se desilo, ponovilo se i u ovom delu “slajza”. I na kraju, dve polutke ogromnih vrata se otvaraju ka unutra, a levo i desno i pojavljuje se prostrani Dunav, a u daljini jedna visoka zgrada i oko nje naselje. Rekoše mi da je to grad Kladovo.
"Volga" je dala gas i prosto otišla … A mi kako smo napustili slajz, uhvatila nas je do tada ne viđena brza voda, da mi je mislim, do Kladova bila potrebna samo krmica odnosno veslo. Ipak vidno smo bili raspoloženi, što smo prošli veliku prepreku i što smo već na kraju “osvajana” Đerdapa, o kojem se ispredaju razne priče, posebno među onima koji nikada nisu prošli branu i šlajzeve. I video sam po desnoj obali mali liman, onda smo usli u njega i podigavši četvorkicu, vezao sam pramčani konopac za neku žilu na obali. Inače je obala bila puna sitnog šljunka. Raspoloženi seli smo na obalu, da malo sredimo utiske ! Kupali smo se i razgovarali o brani, koju je vredelo proći. Ne znam koliko je vremena prošlo, kad evo iz prevodnice izlazi jos jedna bela lađa. Stajali smo i bezazleno posmatrali grdosiju koja je išla, mislim punim gasom. A zvala se "Dnjepar" i po meni je “rođeni brat” broda "Volge". Čak smo se smejali, kako se voda povlačeći se sa obale pored nas ... ostavila nam čamac bez vode, koji se iskrenuo na bok. Shvatio sam da ona to elisom povlači vodu, ali nisam predpostavljao, da će kada ona prođe, da će se ta voda vratiti u vidu talasa, koji nam umalo ne izbaciše čamac na obalu. Drugi brod i talase nisam hteo da čekam, već smo odmah krenuli i uplovili nedaleko u ušće neke male reke. Kasnije sam saznao, da se reka zove Kladušnica, kao i susedno selo. Reka je bila mala i pitoma, sa izuzatno zelenom vegetacijom na obalama. Nedaleko su se videle seoske kuće, tj. ograđena domaćinstva. A naše bliže okruženje, je bilo predivno. Šljivaci sa granama savijenim i prepunim šljiva. Što bi rekao moj otac Vidan, starina od 80-tak godina:
-"Blago nama, biće dovoljno dobre rakije !". Pa blago ovim seljanima, i neka im je srećno i birićetno. Odman tu se raširio i pitomi orah, ogroman i pun zelenih plodova. A po travi, razigrano lepršaju pčele, gledajući da ne propuste neki cvet ne oprašen. I eto tu smo se našli i bez ubedjivanja se složili da noć provedemo u ovom carstvu prirode. Nađosmo, odmah tu, mesto gde je neko ložio vatru i Jelena je predložila, da za večeru skuva poparu.
-"Imamo neki stari Vlaški sir, pa da se ne ukvari, da ga se rešimo u popari, a i odavno nisam jela poparu. A mal’te ne odrasla sam u Arilju na popari !".
-“Ma i ja volim poparu, kad je malo masnija pa se sira rastopi po njoj … uh, pa što te nema !”
Veče smo proveli uz sve sadržaje, koje smo poželeli i zamislite kako je sve to lepo bez komaraca. Pa ovde, na Đerdapu treba dolaziti i zbog mnogo čega drugog, ali i zbog uživanja u svako doba dana bez krvopija i kome su oni nužni … pitam se !? I pitam se ... kako se provukla ta greška prirode? … Kasna je noć i pojavila se neka svežina, pa čak mi je vatra godila, pa i da sam bliže njoj. Pre spavanja, otpustio sam kanap sa kojim smo bili vezani za obalu, jer sam primetio da je nivo vode nešto opao, u odnosu na vreme kada smo došli. Pa sam zato predpostavio da će noćas još opasti.
Probudio me je tupi udar u korito čamca i što sam mogao brže, izašao sam napolje. A napolju, sve sto beše lepo, nestalo je. Obale na mesečini crne da crnije ne mogu biti. Nivo vode je pao za nekih dva metra i od talasa sa Dunava, camac je udario u neki kamen na dnu. Malo sam nategao čamac prema obali i promenio mu mesto, da ne udara u kamen i legao. Tu više ništa nije moglo da se uradi, a neugodan miris blata, preovladao je lepi miris Dunava.
Deveti dan
Sutradan smo isplovili iz pitome Kladušnice i uplovili u interesantno brzi Dunav. Sa malim gasom išao sam brže prema Kladovu, no ikada po Savi, pa i kada vozim punim gasom. Stigavši u grad, vezali smo se na slobodno mesto na doku i otišli u centar Kladova. Zamenili smo plinsku bocu, kupili neke sitnice, hleba i provijante i seli u poslastičarnicu zakazavši sladoled, koji ovde odlično prave. Dok smo se sladili sa sladoledom, posmatrali smo narod koji se peške kretao centralnom ulicom. Ljudi sa šeširima i šubarama na glavama, a leto je i sunčani dan ... ?
-“ Šta se čudiš … takva im je nošnja ? I sam si rekao da u ovom gradu ima puno Vlauca !? I pošli smo prema čamcu. Ništa nas tu nije privuklo, da bismo ostali duže. Vrativši se na dok, zatekli smo našeg gurača "Karađorđe", kako stoji iza našeg čamca. I kada sam ušao u čamac, zatekao sam stanje … da su sve stvari koje su mogle da padnu, bile su na podu čamca. Opsovao sam i krenuo da slažem sve na svoje mesto. Jelena je ušla i zamenila me je, a ja sam otkačio čamac i startovao četvorku i krenuo put Kladušnice. Rešili smo da još jedno veče provedemo u Kladušnici i njenoj lepoj dnevnoj okolini. Vozim ja punim gasom, četvorkica dobro radi, a pramac camca seče površinu Dunava i primetim ja da Dunav svojim brzim tokom ne dozvoljava, da stignemo tamo gde smo naumili. Prosto je voda Dunava tako brza, da četvorkica pod punim gasom ne može da nadoknadi i pokrene čamac uzvodno ! Stao sam na obližnji sprud formiran od šodera i dok se Jelena kupala i drzala se za kanap vezan za čamac, pribojavajući se da je ne odnese struja Dunava, ja sam se setio majstor Milančeta i Mome Popovića koliko su oni bili u pravu, ugovorivši me da ponesem rezervnu četvorku. Namontirao sam i startovao sam obe četvorke i sad je to bila druga priča. Čamac je išao uzvodno jako dobro i ubrzo nas je sustigao jedan Ruski sastav i ja predložih Jeleni, da pređemo branu sa ovim sastavom, a zatim imamo mogućnosti, da se zadržavamo ili da idemo, gde i kada hoćemo.
-“Neznam … ova brana … nekako kao da sam postao zavistan od nje. Nekako mi smeta jer ne mogu preko kad ja hoću !” Jelena se složila, međutim na prevodnici stoji crveno svetlo, a Rusi sa svog broda oboriše sidro. A to znači da skoro neće uploviti, a sa njim’ i mi. Prišli smo betonskom doku i na pristojnoj udaljenosti, u mirnijoj vodi, spustio sam "moje sidro", koje je na svu sreću dobro držalo. Vreme se naoblačilo sa niskim oblacima i samo što nije pala kiša. Prosto se u vazduhu osećala vlažnost, a na nebu tamni oblaci. A i neki severni vetar je doneo neku svežinu, tako da nagli pad temperature, nije baš bio prijatan, ali kada se ubuče "viletnamka" kao ja, onda je sve na svom’ mestu. Sedeli smo dugo, isčekivajući da se krene u prevodnicu, ali crveni signal je bio dovoljno ubedljiv, tako da nam je ostalo samo da se nadamo.
Rešim ja iz dosade, da izađem na obalu. Ali pošto je obala kosa sa betonskim pločama, rešim ja da sa čamcem priđem obali i skočim na nju, a zatim izađem na nasip. I sve sam ja to isplanirao, ali jedino sam prevideo, da je nivo vode naglo opao i da su betonske ploče na obali, mokre i obložene algama tj. klizave klizave su. Skočivši, kao mačor sam pokušavao da se prstima zakačim za ivice betonskih ploča, ali nije pomoglo. Polako ali sigurno sam proklizao u vodu i šta je ostalo drugo, no da zaplivam prema čamcu. Voda je bila toplija od vazduha, pa mi je bilo veoma prijatno, a Jelena se držala na čamcu da ne padne i ona u vodu od smeha. Onako mokar sa natopljenom odećom na sebi, jedva sam se izvukao na palubu čamca i odmah sam se presvukao. Zatim sam izvadio sidro i startovao četvorku i pošao ka prevodnici. Stao sam uz mesto gde je bitva i vezao i prednji i zadnji konopac čamca za bitvu i ušao u kabinu, gde je bilo prijatnije za sedenje.
Oko ponoći, neko je po krovu čamca bacao kamenčiće, na šta sam se odazvao, brzo izašavši iz kabine. Bio je to čovek iz obezbedjenja brane, preko koga mi je kapetan prevodnice poručio da se odvežem, jer zatvara vodu, a to znači da mogu ostati da visim na stabilnoj bitvi. Ovaj iz obezbedjenja je malo zakasnio i čamac je tako zategao kanape da sam morao da ih posečem nožem, inače ostade čamac na zidu doka da visi. E vala sta će sve još da nam se desi?
Uskoro se upalilo zeleno svetlo i čulo se kako Ruski brod niže od nas, podiže sidro. A mi smo se spremili da uplovimo u prevodnicu, ali posle Rusa. I počela je sitna kišica da rominja, a voda u šlajzu nas je dizala skromnom brzinom. Međutim u prevodnici ima plutajuće bove za koje su plovila koji se prevode obavezni da se vežu za njih. U ovom slučaju Rusi se napili i pošto voda u bazenu prevodnice se vrtloži pri punjenju, onda sastav počne da se pomera, a kapetan sastava onda da gas da bi sastav doveo u normalan položaj. A pošto sam ja sa malim čamcem bio iza njega, možete zamisliti, kako se mali čamac ponašao na tim vrtlozima proizvedenim elisom broda. Vikao sam i galamio, psovao i bilo je ljudi-mornara koji su sve to gledali, ali nije vredelo. Tri puta je Rus ponavljao svoj manevar. I napokon smo izašli iz šlajza prevodnice. Rus je dao gas i zaustavio se u sledećem šlajzu. U sledećem šlajzu nas je voda dizala još nekih 16 metara vertikalno, a onda su se pojavila metalna vrata koja su zaronila i Ruski brod, pa mi za njim smo izašli iz šlajza na širok Dunav. Ja sam iskoristio spoljni dok i pristao bočnom stranom. A onda sam navuko ciradu preko čamca, jer se kiša nije šalila i nije imala nameru da prestane. U daljini se od svetala prevodnice video most magistralnog puta i posao sam u tom pravcu, planirajuci, da zanoćimo sa čamcem ispod mosta, radi zaštite od kiše.
Ušli smo ispod nadvožnjaka, a u ušće neke male reke. Vetar me je u stvari, uduvavao u ušće ispod mosta, tako da sam malo imao problem, da oborim i prednje i zadnje sidro, a da kada zategnem kanape i budem ispod a po sredini nadvožnjaka. U tome sam malo prvi put omanuo, pa sam morao da ponovim. Sa pramca sam iz vode izvadio prednje sidro i zabacio ga dalje ispred čamca. I bio sam ubeđen da sam sada odlično pogodio distancu, kad iz vode izroni praveći buku, ogromni klobuk i osetio se smrad amonijaka. Meni i Jeleni u prvom momentu, u noćnim uslovima, kada je vidljivost slaba, a desi se tako nešto, što ranije nikada nismo tako nešto doziveli, nije nam bilo sve jedno !? U prvi mah je izgledalo kao nesto živo, a izlazi iz vode. Međutim kada je amonijak zasmrdeo, shvatio sam da je sidro podiglo trulež sa dna i oslobodilo zarobljeni gas. Međutim Jelena je prišla uz mene sa pitanjem :
-"Sta je to Momo !?". Nisam znao odgovor, ali sam brzo razmišljao, znajući da čuda ne postoje, a za ovo treba naći pravi odgovor, inače noćas nema spavanja. Jelena mi je u tome i pomogla, zdravo razmišljajući:
-"Meni ovaj miris liči na trulez !" I bilo ga je dovoljno. Mala reka donosi lišće sa grana i polomljene grane, a u susret sa jakom vodom Dunava, liman se nekada pretvarao u slabi vrtlog i donešeno lišće nema kuda, no slaže se na dnu i vremenom počinje da truli. Ja sa svojim sidrom sam samo otvorio put stvorenim gasovima od truljenja i to je to. A Jelena će:
-"Logično, no dali si siguran da je to to !?"
-“Sasvim i druge nema i više se neće ponoviti ! Ako ne veruješ sedi ovde na prednjoj palubi i prati dalje razvoj situacije, a ja odoh da spavam !”
Deseti dan
Jutro je svanulo sa kišom, onom dosadnom celodnevnom. Na nas ispod nadvožnjaka, nije padala kiša, ali je vetar bio dovoljno hladan da smo ubukli svu garderobu u čamcu koju smo imali ( suvu ). Za put po kiši nismo, jer nikuda ne žurimo, a i nemam izgrađen krov, niti ciradno platno. Ali i našim boravišnim mestom ispod nadvožnjaka, baš i nismo bili zadovoljni. Malo-malo pa je neki auto protutnjao preko. Ali šta je, tu je. Doručkovali smo uz razgovor, šta nam se sve do sada na ovom putu izdogađalo neplanirano. I smejali smo se i ozbiljno razgovarali o greškama koje ne smemo više da dozvolimo da nam se dese.
-" A šta će još do Beograda sve da nam se desi … ?" Postavila je Jelena logično pitanje, a odgovor sam eskivirao, promenivši temu razgovora.
Kiša, a sa njom i sivi oblaci, su nestali negde oko podnva. I odmah smo povadili sidra, složili ciradu i krenuli sa ovog "nikad ne poželjenog"mesta. Iza krivine, a već smo bili daleko, pogledali smo još jednom na impozantnu prevodnicu i zasli za stenovitom i šumovitom obalom Dunava. Rumunski grad Oršava, preko puta nas, izgledao je civilizovano, ali šlepovi i barže su stajale u zalivu na kojoj je gledao grad, kao razbacane kutije koje su plutale. Niko tu nije ni pokušao da napravi red, da to na nešto liči, ipak je to gradska sredina? Barže su stajale tako, kao da su one prioritet prioriteta. To mi se nije sviđalo!
I evo Tekije. Idemo na staro mesto, pošto boljeg nema. Vezali smo čamac za obalu ispod divlje kruške i poželeli dobar dan i dobro veče, meštaninu srednjih godina, koji je pecao kedere sa kamene pregrade tu nedaleko od nas. Pitao sam ga, pored toliko riba, a za Tekiju kažu da je somovsko mesto, a on otkud baš peca kedere?
-“Ma ja obožavam proces pecanja. A i ovo što upecam, poješće moj mačor Garfild"! Tada sam i shvatio, da je proces za dušu, bitna stvar, a starina je uz osmeh sve objasnio. Ja sam mu se pridružio, sednuvši na kamen nedaleko, a Jelena nam je skuvala kafu. Mestanin se zvao Miroljub i radio je u "PIM-u" u Beogradu, a sada je na odmoru. Ustvari radi petnaest dana, pa petnaest odmara. Razgovarali smo kako se živi u okolini i u samoj Tekiji, ima li perspektive za mlade ljude, pa dođoše na red i komsije Rumuni.
-" Žao mi ih je. Mnogo ih gine u želji da se domognu inostranstva i samim tim i boljeg života. A njihovo rukovodstvo i policija ( sekuritatea ) ubijaju ih iz vatrenog oružja i neće da ih uzimaju posle toga, već naši ih sahranjuju ovde nedaleko na groblje-nepoznatih. Žalosno je to, brate. Mladi su to ljudi". Ostao sam bez reci. Jelena nam je donela kafu. Pili smo kafi i nastavili razgovor o nekim veselijim temama. Nisam želeo da Jelenu opterećujem tuđim problemima.
Sumrak je ukazivao da je došao kraj ovome danu. Kakav je takav je i njegovo je prošlo. Miroljub se zahvalio na prijatan razgovor sa nama, uzeo svoj štap i ulovljene kedere i otišao kući da obraduje svog druga Garfilda. A ja i Jelena, nismo mogli sebi da dozvolimo, da ne odemo u kafanu na prženu somovinu i bele špricere.
Jedanaesti dan
Jutro kao poručeno ... lep i toplo ! Napuštamo mirno i tiho mesto, ali samo na prvi pogled.
-“Doviđenja Tekijo, nas za tebe vežu samo lepe uspomene, a drugima puno sreće !”
Uskoro se pojavio ljudskom rukom oblikovani deo kamene obale, kojim je Rimski car Trajan, pokazao podanicima svoju moć, da je u stanju i prirodu da pokori, napravivši put u kamenim stenama koje su visile nad Dunavom, a gde su zatim prolazile Rimske legije i držale pod kontrolom nepokorne Dačane. A u današnje vreme je iz navike zovemo Trajanova tabla. Fotografisali smo se pored ovog spomenika istorije Đerdapskog Nacionalnog parka, koji će nam pre svega služiti, kao dokaz da smo "pokorili Dunav", ploveći njegovim finalnim delom Đerdapskom klisurom.
Uskoro stigosmo do predivnog proplanka, punog mediteranskog rastinja, koga nazvaše u davnim vremenima Hajdučke vodenice. Sivilo visokih stena, svuda okolo, daje dojam nepokorive snage i litica impozantnih visina. To i takvo mesto, nemože da nikoga ostavi ravnodušnim. A zelenilo Hajdučkih Vodenica, odmara oči i izaziva nagon da se čovek prošeta, među tim rastinjem. Jelana je nešto sređivala u čamcu, a ja izađoh da upoznam još ne viđeno. Pre neki dan, kada smo bili ovde, na mene su ostavili utisak ostaci Rimskog grada i naročito monogrami na ciglama. Uzeo sam jednu ciglu i odneo je u čamac, za uspomenu i kao dokazni materijal o našem pokoravanju Đerdapa.
Vreme toplo i po malo sveži vazduh, koji je čarlijao, doprinelo je da bude prosto prijatno. Sirena Rumunskog putničkog broda "Oltenica", razlegao se klisurom, a njegova plovidba i kako moćno seče svojim pramcem vodu Dunava, je prosto plenilo. Gledao sam ga sve dok nije zašao za stenama u pravcu Tekije.
I opet iznenađenje! Ni najmanje nisam očekivao, da ovde u ovoj zabiti, sretnem čoveka sa kravom, koju napasa na proplanku “Hajdučkih Vodenica”. Pozdravismo drug-druga i poželesmo dobar dan. Bio je to meštanin susednog sela, Dobrosav kako rece da se zove, dobro držeći starina u čistoj odeći i sa malo rekao bih šeretski, nakrivljenim šeširom na glavi. Odmah je prihvatio razgovor i ja ga pozvah da sednemo u rasklapajuće stolice i za stočićem, koji je u međuvremenu Jelana iznela ispred čamca. Kaže Dobrosav, da se u ovoj okolini, pa i u njegovom selu, da se skromno živi.
-"Ne može se reći teško, ali nema toga što ima u ovoj našoj lepoj Jugoslaviji. Ja sam služio vojsku u Sloveniji u Vipavi. Vozom sam prolazio danju kroz Hrvatsku i nisam glup da ne shvatam. Mnogo je drugačije, a verovatno i bolje se živi nego ovde". Uz kafu, ponudio sam mu ljutu sljivovu prepečenicu, staru 16 godina, a proizvod moga oca Vidana za svoju dušu.
-" Da ne odbijem, jednu hoću za zdravlje tvoga oca i hvala mu. Nisam navik'o. U ovoj čamotinji, ko se opredeli za rakiju, propao je ....."
Jelena ga pita za raznovrsnost rastinja, na teritoriji Hajdučkih Vodenica.
-" Pitaš odakle pitomi orah i lipa i ... e’, kćeri moja, orah je gavran posadio. Nešto ga je omelo, otvorio je kljun i orah, koga je nosio pao je na veoma plodno zemljište i tako je godinama stasao u ogromno drvo. A i klima je ovde umerena. Velika količina vode ne dozvoljava, nagle promene temperature, pa prema tome i rastinje iz južnih krajeva ovde uspeva. Mečija leska, listopadno, pa onda koprivić, nigde ga drugde nema u okolini, samo ovde. A hrast medunac, kažu ima ga samo u primorju. Inače ima mnogo i srebrne lipe, koja na naličju listova ima srebrnastu boju". I tako bistroumni Dobrosav bi nam još što-šta ispričao, no krava Šarka mu se uputila utabanom stazom kući.
-" Ima ona malo tele, a dobra je majka, pa i ja moram za njom. Hvala vama za kafu, a oca pozdravi i reci da mu je dobra rakija. A razgovor ćemo da nastavimo drugom prilikom. A i da dođete do moje kuće. Moja Stana bi volela da vam napravi krofne, a da dođe ovde, ne može. Ona je malo stara. Pa doviđenja deco, pozdravite svoje roditelje i hvala vam". I ode Dobrosav za svojom kravom, polako nogu pred nogu, ne žureći, a i svojoj Stani koja ga čeka, mozda sa umešenim krofnama.
Ručali smo i razgovarali smo o Dobrosavu. I ne pitasmo ga, koliko on ima godina? Ali njegova vitalnost podnosi godine, ma koliko da ih je. A okolina, lepa. Sve je na svom mestu. I bilo kakav lepi-lepi objekat, da čovek napravi, ovde bi bio višak i ne bi lepo izgledao. To bi bila sasvim neka druga priča.
I tako, sedeli smo, uživajući u okruženju. Zatim prošetavši, obišli smo čitav prostor, moguće dostupan i vratili se i seli u stolice. I sve jedno, samoća za nas koji smo navikli na aktivni društveni život, uticala na odluku da krenemo za Milanovac i tamo prespavamo sledeću noć. A i treba nam provijanata i svežeg hleba. Nasmejali smo se, jer smo oboje bili "za" da krenemo i krenusmo, da sakupljamo stolice i stočić.
Samo što sam odvezao čamac, valjda nisam ni gasove pojačao četvorkama, kad iz pravca Tekije, pojavi se mali gurac "Vis" i skela "Medved-2" u sastavu i kada su nas videli, smanjiše gas i pitaju nas, hoćemo li sa njima dalje uzvodno. A ja nikada nisam koristio vuču, a zašto da ne i priđem im. Bilo ih je dvojica. Bogoljub je upravljao guračem, a Goran mu je pomagao, inače su iz "Mostogradnje" iz Beograda. Obesili su dve automobilske gume i na njih prislonili i dobro vezali naš čamac. Bogoljub je dodao gas "Vis" je zadimio i zajedno sa skelom, povećavao ubrzanje. Šetao sam po platformi skele i bilo mi je čudno, u stvari interesantno. Osećao sam se kao na brodu, ali bez vibracija motora. Goran je skuvao kafu i zove nas, a Jelena se snašla, već je iznela stolice i stočić na platformi skele. Ma mogu Vam reci, bilo je predivno i neočekivano. Lepo je ploviti na čamcu, ali na velikom otvorenom plovnom objektu je još lepše … !
I setio sam se detinjstva, kada sam u cicanom šorcu, bos i go trčkarao po skeli i sa ograde skakao u Južnu Moravu. Eh daaa. Sećanja.... Razmišljam, a osmeh mi na licu. I Jelena me pita što se smejem? Odmahnuo sam rukom i prihvatio se kafe ... Po nekada je teško opisati osećanja.
Prošli smo pored "Varnice" i "Pene", koje su izgledale zapušteno, ali kao svedoci jednog proslog vremena, stajale su i kao da hoće da kažu, da Dunav, nekada i nije bio tako miran i bez virova.
Bilo je veće, kada smo stigli u Donji Milanovac. Bogoljub je skelu jednostavno nasukao na obalu, nedaleko od restorana "Deverika", gde smo inače i otišli na večeru, na terasi na kojoj se osećao miris Dunava. Večerali smo Vlaške specijalitete : sir "brnza"( stari sir u svom saftu ) i kačamak od brašna belog kukuruza, isečen na kocke sa kanapom. Ukus ne mogu da Vam opišem. Morate da probate, fantastično je. A uz "brnzu", "cujka"( domaca Vlaška rakija - šljivovica ). A zatim deverika dimljena pa pržena u tučanom tiganju, pa sa belim, hladnim i mnogo špricerom. A sve vreme stari Vla' nam je izvlačio melodije iz stare otrcane violine, koja je plakala u njegovim rukama, Melodije stare Vlaške, ljubavne i tužne. Kad čuješ da zaplačeš. I onda, daj spricera još!!!
Dvanaesti dan
Prespavali smo u čamcu, a ujutru je Rodoljub morao da sačeka početak radnog vremena, pa da šefovi "Mostogradnje" dođu na posao i da ih onda on pozove iz pošte, da mu kažu, da li ide za Beograd, ili ostaje na ušću Boljetinske reke u Dunav. Mi smo iskoristili ponuđeno vreme za obilazak pijace i samoposluge. I sve je tu na takoreći par koraka. Mali grad, još manji centar i sve je na dohvat ruke. E sad, da li i svega ima šta čoveku treba ... e to je druga priča. A vojna kasarna pogranične vojske Jugoslavije, zauzima najbolje mesto na obali u centru grada. Verovatno je grad planiran sa uticajnim vojnim licem u komisiji za planiranje, pri premestanju grada sa predhodne lokacije, a pre zatvaranja brane. Dok su sefovi smislili šta će sa Rodoljubom i Goranom, mi smo uspeli i da ručamo na lepoj terasi restorana "Deverika". Ovog puta sam ručao "mići" ćevape na Vlaškom. Kad evo i Rodoljuba, zove i krećemo. Idemo put Boljetinske reke.
Laganom plovidbom u kojoj smo uživali, za par sati smo stigli u ušće Boljetinske reke. Liman u koga smo uplovili, obećavao je dobro sklonište od eventualnog nevremena. Visoki vijadukt, nosio je deo magistralnog puta, koji i nije nesto opterećen saobraćajem. Vozila veoma retko prolaze. Ali ja sam prosto izazvan i krenuo sam da se popnem uz kamenu stranu, u čemu me niko nije hteo da prati. Kada sam izašao na put i sa mosta gledano, ukazao se predivan pogled na okolne planine, koje su bogato prekrivene niskom šumom, pretežno listopadnom : bukva, grab cer i brest, a po negde i bagrem. Oduševio me je pogled na malo planinsko selo. Kuće male i stare, ograđene okućnice i samo po negde ima i stala posebno. A po centru sela, krivuda planinska čista reka. Zatim sam prosetao asfaltnim putem uzbrdo i došao do svakako najlepšeg pogleda na Dunav. Sa mesta sa koga sam gledao, videla se cela Porecka kotlina. Deset kilometara Dunavskog prostranstva.
Vratio sam se napunjenih baterija i zatekao još lepšu situaciju. Rodoljub i Goran, prže papriku, a Jelena na čamcu peče palačinke. Fali još samo muzika, primetih ja i svi su se nasmejali, čak i Rodoljub se nasmejao, koji se inače uopste ne smeje. I noć se spustila nad Dunavom i sve je bilo tamno. Samo je most trepereći odsijavao zrake sa ložišta, gde je gorela već dobra vatra, jer je Rodoljub izmakao stari tiganj i presovao viljuškom "brnzu" stari Vlaški sir u uprženu papriku. Večera je bila po mom ukusu i svi smo zadovoljni prihvatili se palačinki sa džemom od kajsija, da ne bismo uvredili Jelenu, koja ih je lepo ispekla.
Noć je bila tamna, bez mesečine, ali sa oblacima. A odbljesak vatre gledano sa mosta, delovao je očaravajući. Tu sliku, koja je čini se drhtala od treperenja vatre, narušavalo je svetlo retkih u prolazu automobila na mostu. Kasno noću smo se rastali i pošli na spavanje.
- nastavak sledi -
Pozdrav od Mome Stošića
#
"Osvajanje Đerdapa" - nastavak
Sedmi dan
Ujutru me je probudio, prolazak putničkog broda, koji je prošao i ostavio je talase za sobom. Prodorna pesma slavuja, koji se nadpevavao sa još jednim ili nekoliko drugih, ali nešto dalje od nas. Miris Dunava i svežina gorskog vazduha, zasićenog kiseonikom šuma sa obale i iza stena Maloga Štrpca, daju ovom lokalitetu, pored prirodnih lepota i zdravstveno dobre uslove. A za mene, ja to znam, ova lokacija će biti usputna stanica, gde će se uvek stati i zastati.
Vreme sunčano, bez vetra i oblaka obećava i lep dan, mada sam prestao da verujem i prognoziram vreme u rejonu Đerdapa. Posle doručka i kafe, bez žurbe smo krenuli put prevodnice. Na svakom proširenju je očekujemo i iza svake krivine joj se nadamo. Prošli smo pored Trajanove table, do tada sam je video samo na fotografijama. Pa nesto me i nije posebno oduševila, posle svih doživljaja, na ovom putu do tada. I strašno mi se nije sviđala ljudska kultura, što su podpisnici svoja imena i prezimena, ispisanih na ovom istoriskom znamenju i time su hteli da pokažu i dokažu ... šta ? Svoju kulturu ili da se sami raduju kada drugi put prođu, a ono na tabli "nekog Trajana", stoji ime njihove persone i veličanstva njihove ličnosti. Pa se onda, šta bi drugo, raduju i pogled ne mogu da skinu sa svog imena. Eh, gluposti … čudna jesi !?
I nastavili smo plovidbu među većim proširenjima, u kojima je Dunav razmestio svoje vode. Prvo naseljeno mesto s’naše strane, bila je Tekija geografski na lepom mestu. Oko nje priroda bogata, dvorišta puna ruža i raznobojnog cveća i sve čisto. Kontejneri za đubre, nisu izgoreli. Najveći objekat, kao i u Milanovcu, jeste hotel. Uopšte rečeno, Tekija je lepo penzionersko mesto. A to i kažu svi Dunavski locmani, bez kojih se pre podizanja brane, plovidba kroz kazane, nije mogla zamisliti i tu su svi u Tekiji, penzionisani i imaju svoje kuće ! Tekija ima i dobre kafane, gde se na kvalitetu ne štedi. Jedino to zakazivanje hleba za sutra ... !? Pa da li su toliko siromašni, da životu ne mogu da podare ni višak hleba? Pa šta ptice jedu kod njih preko zime? Verovatno se sele u Vojvodinu. Ali to su samo moja razmišljanja …!?
Čamac smo smestili, iza kamene dambe, kod stare divlje kruške. Odmah je tu i peščana plaža sa tuševima. Aha, to je ono o čemu su pričali meštani Kostolca. I oni bi na plaži i tuševe. Lepo i treba, samo ko će da plati ? Vlauce su to ! Kupali smo se do kasno popodne. A posebno interesantno je kada prođe bela lađa i podigne talase. Onda sam imao osećaj da sam na "slatkom moru". Uveče izgladneli, svratili smo u prvu kafanu. I šta bi, naravno prženu somovinu, ali prvo dimljenu u procesu. E’ takav specijalitet sam vec jeo na Skadarskom jezeru, ali tamo se zove "karp", odnosno šaran. I somovinu ne bih menjao za šaranovinu. Pa još i "marinada" sa seckanim belim lukom, sirćetom i solju. A onda špriceri .... beli ( Banatski rizling sa kiselom vodom ). Bolje ne biva.
Noć smo proveli na čamcu, na mesečini i pod uticajem slabog vetra, podigli su se mali talasi koji su bljesak mesečine lomili na hiljade izvora. Bajkovito i lepo. Samo dambu za zaštitu male marine od talasa, verovatno je konstruisao neko ko nema veze sa čamcima. Kada brod plovi nizvodno, onda je u redu. Ali svaki koji plovi uzvodno, talasi ulaze u marinu i “razbijaju” čamce !? Ja sam te noći mogao tačno da kažem koliko je brodova proslo uzvodno, a spavao sam !? I svaki put su me budili talasi. Prosto talas izvuče vodu iz marine i čamci udaraju kobilicama o dno.
Osmi dan
Ujutru sam napunio rezerve sa pijaćom vodom i krenuli smo dalje prema Kladovu. Plovili smo Oršavskom kotlinom i širokim Dunavom prema prevodnici, koja se pokazala u svoj svojoj lepoti i veličini. Pred samom prevodnicom nas je prestigla "Volga" turistički beli brod. Bio sam u nedoumici: da li da stanem uz dok i sačekam drugi brod ili da me "Volga" čeka da se ja dokobeljam do prevodnice, to mi je bilo nelogično ! Dilemu je skratio kapetan prevodnice, rekavši preko razglasa:
-" Turistički čamac, uđite u slajz" !
Dodao sam gas i čini mi se, da sam mogao da trčim, trčao bih. Zar da dozvolim da zbog mene čeka ovoliki brod i koliko tamo već ima ljudi. I svi stoje i čekaju moj čamac.... Prosto nije po mome bilo u redu. I još malo i ulazim, a Jelena me pita:
-" Ogromni brod ! Da li će biti mesta i za nas ?". Ma mislim se ja u odnosu na prevodnicu i na brod, što je po meni sve predimenzionirano, a ja sa ovako malim čamcem, ma snaći ću se samo da napokon uđem. "Volga" je stala i vezala se sa desne strane, za bitve. A ja idem na prvu sa leve srane, a iza "Volge", koliko se može. Kačim se za bitvu i razmišljam ... šta dalje !? Kapetan Bojović mi ništa ne reče podrobnije, a i ja ne pitah. U stvari, šta sam i znao da ga pitam, kad o prevodnici nisam imao pojma ni kako izgleda, ni na kom principu radi.
Nedaleko iza nas se uz avetinsku skripu, iz vode izroniše ogromna metalna vrata. I ubrzo zatim bazen sa vodom u kome smo se nalazili, a koga zovu "slajz", počinje da se “prazni” i spuštamo se i mi sa čamcem i ogromna “Volga” takođe, u odnosu na stranice šlajza. Ja sam odmah obratio pažnju na bitve, kad ono i one se spuštaju, tj. plutaju što me je veoma obradovalo. Mokre i sa žabokrečinom i ostalim vodenim algama na sebi, ali se i one spuštaju i pojavljuju se iz vode betonski masivni - zidovi iz čijih propusnih pora, brizga voda, kao iz ogromnih špriceva, a znaš da je Dunav iza svega toga i nije prijatno. Jelena, očigledno malo uplašena konstatuje:
-" Zamisli Momo, ova čelična vrata drže čitavu masu Dunava ?" A ja gledam da i dalje ne stajemo … spu[tamo se, rekao bih konstantno i to punih 16 metara. A dole … oseća se svežina mokrih zidova, a miris Dunava se izgubio, među mirisima algi i nafte iz auspuha "Volge". I jedino što mi se sviđalo, a to su natpisi na plutajućim bitvama: pa piše "Ivo Lola Ribar" - Zeleznik. Rekoh : svaka im čast, napravili su korisnu stvar. Još bi mi u svemu ovome trebalo, da se brod nasloni na nas. Ali sve je pod kontrolom. I mislili smo da je to sve. Kad ono nije. Vrata pred nama su uronila i prvo je "Volga" ušla u drugi istovetni "šlajz" pa za njom i mi, i stali smo rekao bih, svako na svoje mesto. I sve isto, kao i u predhodnom šlajzu, što se desilo, ponovilo se i u ovom delu “slajza”. I na kraju, dve polutke ogromnih vrata se otvaraju ka unutra, a levo i desno i pojavljuje se prostrani Dunav, a u daljini jedna visoka zgrada i oko nje naselje. Rekoše mi da je to grad Kladovo.
"Volga" je dala gas i prosto otišla … A mi kako smo napustili slajz, uhvatila nas je do tada ne viđena brza voda, da mi je mislim, do Kladova bila potrebna samo krmica odnosno veslo. Ipak vidno smo bili raspoloženi, što smo prošli veliku prepreku i što smo već na kraju “osvajana” Đerdapa, o kojem se ispredaju razne priče, posebno među onima koji nikada nisu prošli branu i šlajzeve. I video sam po desnoj obali mali liman, onda smo usli u njega i podigavši četvorkicu, vezao sam pramčani konopac za neku žilu na obali. Inače je obala bila puna sitnog šljunka. Raspoloženi seli smo na obalu, da malo sredimo utiske ! Kupali smo se i razgovarali o brani, koju je vredelo proći. Ne znam koliko je vremena prošlo, kad evo iz prevodnice izlazi jos jedna bela lađa. Stajali smo i bezazleno posmatrali grdosiju koja je išla, mislim punim gasom. A zvala se "Dnjepar" i po meni je “rođeni brat” broda "Volge". Čak smo se smejali, kako se voda povlačeći se sa obale pored nas ... ostavila nam čamac bez vode, koji se iskrenuo na bok. Shvatio sam da ona to elisom povlači vodu, ali nisam predpostavljao, da će kada ona prođe, da će se ta voda vratiti u vidu talasa, koji nam umalo ne izbaciše čamac na obalu. Drugi brod i talase nisam hteo da čekam, već smo odmah krenuli i uplovili nedaleko u ušće neke male reke. Kasnije sam saznao, da se reka zove Kladušnica, kao i susedno selo. Reka je bila mala i pitoma, sa izuzatno zelenom vegetacijom na obalama. Nedaleko su se videle seoske kuće, tj. ograđena domaćinstva. A naše bliže okruženje, je bilo predivno. Šljivaci sa granama savijenim i prepunim šljiva. Što bi rekao moj otac Vidan, starina od 80-tak godina:
-"Blago nama, biće dovoljno dobre rakije !". Pa blago ovim seljanima, i neka im je srećno i birićetno. Odman tu se raširio i pitomi orah, ogroman i pun zelenih plodova. A po travi, razigrano lepršaju pčele, gledajući da ne propuste neki cvet ne oprašen. I eto tu smo se našli i bez ubedjivanja se složili da noć provedemo u ovom carstvu prirode. Nađosmo, odmah tu, mesto gde je neko ložio vatru i Jelena je predložila, da za večeru skuva poparu.
-"Imamo neki stari Vlaški sir, pa da se ne ukvari, da ga se rešimo u popari, a i odavno nisam jela poparu. A mal’te ne odrasla sam u Arilju na popari !".
-“Ma i ja volim poparu, kad je malo masnija pa se sira rastopi po njoj … uh, pa što te nema !”
Veče smo proveli uz sve sadržaje, koje smo poželeli i zamislite kako je sve to lepo bez komaraca. Pa ovde, na Đerdapu treba dolaziti i zbog mnogo čega drugog, ali i zbog uživanja u svako doba dana bez krvopija i kome su oni nužni … pitam se !? I pitam se ... kako se provukla ta greška prirode? … Kasna je noć i pojavila se neka svežina, pa čak mi je vatra godila, pa i da sam bliže njoj. Pre spavanja, otpustio sam kanap sa kojim smo bili vezani za obalu, jer sam primetio da je nivo vode nešto opao, u odnosu na vreme kada smo došli. Pa sam zato predpostavio da će noćas još opasti.
Probudio me je tupi udar u korito čamca i što sam mogao brže, izašao sam napolje. A napolju, sve sto beše lepo, nestalo je. Obale na mesečini crne da crnije ne mogu biti. Nivo vode je pao za nekih dva metra i od talasa sa Dunava, camac je udario u neki kamen na dnu. Malo sam nategao čamac prema obali i promenio mu mesto, da ne udara u kamen i legao. Tu više ništa nije moglo da se uradi, a neugodan miris blata, preovladao je lepi miris Dunava.
Deveti dan
Sutradan smo isplovili iz pitome Kladušnice i uplovili u interesantno brzi Dunav. Sa malim gasom išao sam brže prema Kladovu, no ikada po Savi, pa i kada vozim punim gasom. Stigavši u grad, vezali smo se na slobodno mesto na doku i otišli u centar Kladova. Zamenili smo plinsku bocu, kupili neke sitnice, hleba i provijante i seli u poslastičarnicu zakazavši sladoled, koji ovde odlično prave. Dok smo se sladili sa sladoledom, posmatrali smo narod koji se peške kretao centralnom ulicom. Ljudi sa šeširima i šubarama na glavama, a leto je i sunčani dan ... ?
-“ Šta se čudiš … takva im je nošnja ? I sam si rekao da u ovom gradu ima puno Vlauca !? I pošli smo prema čamcu. Ništa nas tu nije privuklo, da bismo ostali duže. Vrativši se na dok, zatekli smo našeg gurača "Karađorđe", kako stoji iza našeg čamca. I kada sam ušao u čamac, zatekao sam stanje … da su sve stvari koje su mogle da padnu, bile su na podu čamca. Opsovao sam i krenuo da slažem sve na svoje mesto. Jelena je ušla i zamenila me je, a ja sam otkačio čamac i startovao četvorku i krenuo put Kladušnice. Rešili smo da još jedno veče provedemo u Kladušnici i njenoj lepoj dnevnoj okolini. Vozim ja punim gasom, četvorkica dobro radi, a pramac camca seče površinu Dunava i primetim ja da Dunav svojim brzim tokom ne dozvoljava, da stignemo tamo gde smo naumili. Prosto je voda Dunava tako brza, da četvorkica pod punim gasom ne može da nadoknadi i pokrene čamac uzvodno ! Stao sam na obližnji sprud formiran od šodera i dok se Jelena kupala i drzala se za kanap vezan za čamac, pribojavajući se da je ne odnese struja Dunava, ja sam se setio majstor Milančeta i Mome Popovića koliko su oni bili u pravu, ugovorivši me da ponesem rezervnu četvorku. Namontirao sam i startovao sam obe četvorke i sad je to bila druga priča. Čamac je išao uzvodno jako dobro i ubrzo nas je sustigao jedan Ruski sastav i ja predložih Jeleni, da pređemo branu sa ovim sastavom, a zatim imamo mogućnosti, da se zadržavamo ili da idemo, gde i kada hoćemo.
-“Neznam … ova brana … nekako kao da sam postao zavistan od nje. Nekako mi smeta jer ne mogu preko kad ja hoću !” Jelena se složila, međutim na prevodnici stoji crveno svetlo, a Rusi sa svog broda oboriše sidro. A to znači da skoro neće uploviti, a sa njim’ i mi. Prišli smo betonskom doku i na pristojnoj udaljenosti, u mirnijoj vodi, spustio sam "moje sidro", koje je na svu sreću dobro držalo. Vreme se naoblačilo sa niskim oblacima i samo što nije pala kiša. Prosto se u vazduhu osećala vlažnost, a na nebu tamni oblaci. A i neki severni vetar je doneo neku svežinu, tako da nagli pad temperature, nije baš bio prijatan, ali kada se ubuče "viletnamka" kao ja, onda je sve na svom’ mestu. Sedeli smo dugo, isčekivajući da se krene u prevodnicu, ali crveni signal je bio dovoljno ubedljiv, tako da nam je ostalo samo da se nadamo.
Rešim ja iz dosade, da izađem na obalu. Ali pošto je obala kosa sa betonskim pločama, rešim ja da sa čamcem priđem obali i skočim na nju, a zatim izađem na nasip. I sve sam ja to isplanirao, ali jedino sam prevideo, da je nivo vode naglo opao i da su betonske ploče na obali, mokre i obložene algama tj. klizave klizave su. Skočivši, kao mačor sam pokušavao da se prstima zakačim za ivice betonskih ploča, ali nije pomoglo. Polako ali sigurno sam proklizao u vodu i šta je ostalo drugo, no da zaplivam prema čamcu. Voda je bila toplija od vazduha, pa mi je bilo veoma prijatno, a Jelena se držala na čamcu da ne padne i ona u vodu od smeha. Onako mokar sa natopljenom odećom na sebi, jedva sam se izvukao na palubu čamca i odmah sam se presvukao. Zatim sam izvadio sidro i startovao četvorku i pošao ka prevodnici. Stao sam uz mesto gde je bitva i vezao i prednji i zadnji konopac čamca za bitvu i ušao u kabinu, gde je bilo prijatnije za sedenje.
Oko ponoći, neko je po krovu čamca bacao kamenčiće, na šta sam se odazvao, brzo izašavši iz kabine. Bio je to čovek iz obezbedjenja brane, preko koga mi je kapetan prevodnice poručio da se odvežem, jer zatvara vodu, a to znači da mogu ostati da visim na stabilnoj bitvi. Ovaj iz obezbedjenja je malo zakasnio i čamac je tako zategao kanape da sam morao da ih posečem nožem, inače ostade čamac na zidu doka da visi. E vala sta će sve još da nam se desi?
Uskoro se upalilo zeleno svetlo i čulo se kako Ruski brod niže od nas, podiže sidro. A mi smo se spremili da uplovimo u prevodnicu, ali posle Rusa. I počela je sitna kišica da rominja, a voda u šlajzu nas je dizala skromnom brzinom. Međutim u prevodnici ima plutajuće bove za koje su plovila koji se prevode obavezni da se vežu za njih. U ovom slučaju Rusi se napili i pošto voda u bazenu prevodnice se vrtloži pri punjenju, onda sastav počne da se pomera, a kapetan sastava onda da gas da bi sastav doveo u normalan položaj. A pošto sam ja sa malim čamcem bio iza njega, možete zamisliti, kako se mali čamac ponašao na tim vrtlozima proizvedenim elisom broda. Vikao sam i galamio, psovao i bilo je ljudi-mornara koji su sve to gledali, ali nije vredelo. Tri puta je Rus ponavljao svoj manevar. I napokon smo izašli iz šlajza prevodnice. Rus je dao gas i zaustavio se u sledećem šlajzu. U sledećem šlajzu nas je voda dizala još nekih 16 metara vertikalno, a onda su se pojavila metalna vrata koja su zaronila i Ruski brod, pa mi za njim smo izašli iz šlajza na širok Dunav. Ja sam iskoristio spoljni dok i pristao bočnom stranom. A onda sam navuko ciradu preko čamca, jer se kiša nije šalila i nije imala nameru da prestane. U daljini se od svetala prevodnice video most magistralnog puta i posao sam u tom pravcu, planirajuci, da zanoćimo sa čamcem ispod mosta, radi zaštite od kiše.
Ušli smo ispod nadvožnjaka, a u ušće neke male reke. Vetar me je u stvari, uduvavao u ušće ispod mosta, tako da sam malo imao problem, da oborim i prednje i zadnje sidro, a da kada zategnem kanape i budem ispod a po sredini nadvožnjaka. U tome sam malo prvi put omanuo, pa sam morao da ponovim. Sa pramca sam iz vode izvadio prednje sidro i zabacio ga dalje ispred čamca. I bio sam ubeđen da sam sada odlično pogodio distancu, kad iz vode izroni praveći buku, ogromni klobuk i osetio se smrad amonijaka. Meni i Jeleni u prvom momentu, u noćnim uslovima, kada je vidljivost slaba, a desi se tako nešto, što ranije nikada nismo tako nešto doziveli, nije nam bilo sve jedno !? U prvi mah je izgledalo kao nesto živo, a izlazi iz vode. Međutim kada je amonijak zasmrdeo, shvatio sam da je sidro podiglo trulež sa dna i oslobodilo zarobljeni gas. Međutim Jelena je prišla uz mene sa pitanjem :
-"Sta je to Momo !?". Nisam znao odgovor, ali sam brzo razmišljao, znajući da čuda ne postoje, a za ovo treba naći pravi odgovor, inače noćas nema spavanja. Jelena mi je u tome i pomogla, zdravo razmišljajući:
-"Meni ovaj miris liči na trulez !" I bilo ga je dovoljno. Mala reka donosi lišće sa grana i polomljene grane, a u susret sa jakom vodom Dunava, liman se nekada pretvarao u slabi vrtlog i donešeno lišće nema kuda, no slaže se na dnu i vremenom počinje da truli. Ja sa svojim sidrom sam samo otvorio put stvorenim gasovima od truljenja i to je to. A Jelena će:
-"Logično, no dali si siguran da je to to !?"
-“Sasvim i druge nema i više se neće ponoviti ! Ako ne veruješ sedi ovde na prednjoj palubi i prati dalje razvoj situacije, a ja odoh da spavam !”
Deseti dan
Jutro je svanulo sa kišom, onom dosadnom celodnevnom. Na nas ispod nadvožnjaka, nije padala kiša, ali je vetar bio dovoljno hladan da smo ubukli svu garderobu u čamcu koju smo imali ( suvu ). Za put po kiši nismo, jer nikuda ne žurimo, a i nemam izgrađen krov, niti ciradno platno. Ali i našim boravišnim mestom ispod nadvožnjaka, baš i nismo bili zadovoljni. Malo-malo pa je neki auto protutnjao preko. Ali šta je, tu je. Doručkovali smo uz razgovor, šta nam se sve do sada na ovom putu izdogađalo neplanirano. I smejali smo se i ozbiljno razgovarali o greškama koje ne smemo više da dozvolimo da nam se dese.
-" A šta će još do Beograda sve da nam se desi … ?" Postavila je Jelena logično pitanje, a odgovor sam eskivirao, promenivši temu razgovora.
Kiša, a sa njom i sivi oblaci, su nestali negde oko podnva. I odmah smo povadili sidra, složili ciradu i krenuli sa ovog "nikad ne poželjenog"mesta. Iza krivine, a već smo bili daleko, pogledali smo još jednom na impozantnu prevodnicu i zasli za stenovitom i šumovitom obalom Dunava. Rumunski grad Oršava, preko puta nas, izgledao je civilizovano, ali šlepovi i barže su stajale u zalivu na kojoj je gledao grad, kao razbacane kutije koje su plutale. Niko tu nije ni pokušao da napravi red, da to na nešto liči, ipak je to gradska sredina? Barže su stajale tako, kao da su one prioritet prioriteta. To mi se nije sviđalo!
I evo Tekije. Idemo na staro mesto, pošto boljeg nema. Vezali smo čamac za obalu ispod divlje kruške i poželeli dobar dan i dobro veče, meštaninu srednjih godina, koji je pecao kedere sa kamene pregrade tu nedaleko od nas. Pitao sam ga, pored toliko riba, a za Tekiju kažu da je somovsko mesto, a on otkud baš peca kedere?
-“Ma ja obožavam proces pecanja. A i ovo što upecam, poješće moj mačor Garfild"! Tada sam i shvatio, da je proces za dušu, bitna stvar, a starina je uz osmeh sve objasnio. Ja sam mu se pridružio, sednuvši na kamen nedaleko, a Jelena nam je skuvala kafu. Mestanin se zvao Miroljub i radio je u "PIM-u" u Beogradu, a sada je na odmoru. Ustvari radi petnaest dana, pa petnaest odmara. Razgovarali smo kako se živi u okolini i u samoj Tekiji, ima li perspektive za mlade ljude, pa dođoše na red i komsije Rumuni.
-" Žao mi ih je. Mnogo ih gine u želji da se domognu inostranstva i samim tim i boljeg života. A njihovo rukovodstvo i policija ( sekuritatea ) ubijaju ih iz vatrenog oružja i neće da ih uzimaju posle toga, već naši ih sahranjuju ovde nedaleko na groblje-nepoznatih. Žalosno je to, brate. Mladi su to ljudi". Ostao sam bez reci. Jelena nam je donela kafu. Pili smo kafi i nastavili razgovor o nekim veselijim temama. Nisam želeo da Jelenu opterećujem tuđim problemima.
Sumrak je ukazivao da je došao kraj ovome danu. Kakav je takav je i njegovo je prošlo. Miroljub se zahvalio na prijatan razgovor sa nama, uzeo svoj štap i ulovljene kedere i otišao kući da obraduje svog druga Garfilda. A ja i Jelena, nismo mogli sebi da dozvolimo, da ne odemo u kafanu na prženu somovinu i bele špricere.
Jedanaesti dan
Jutro kao poručeno ... lep i toplo ! Napuštamo mirno i tiho mesto, ali samo na prvi pogled.
-“Doviđenja Tekijo, nas za tebe vežu samo lepe uspomene, a drugima puno sreće !”
Uskoro se pojavio ljudskom rukom oblikovani deo kamene obale, kojim je Rimski car Trajan, pokazao podanicima svoju moć, da je u stanju i prirodu da pokori, napravivši put u kamenim stenama koje su visile nad Dunavom, a gde su zatim prolazile Rimske legije i držale pod kontrolom nepokorne Dačane. A u današnje vreme je iz navike zovemo Trajanova tabla. Fotografisali smo se pored ovog spomenika istorije Đerdapskog Nacionalnog parka, koji će nam pre svega služiti, kao dokaz da smo "pokorili Dunav", ploveći njegovim finalnim delom Đerdapskom klisurom.
Uskoro stigosmo do predivnog proplanka, punog mediteranskog rastinja, koga nazvaše u davnim vremenima Hajdučke vodenice. Sivilo visokih stena, svuda okolo, daje dojam nepokorive snage i litica impozantnih visina. To i takvo mesto, nemože da nikoga ostavi ravnodušnim. A zelenilo Hajdučkih Vodenica, odmara oči i izaziva nagon da se čovek prošeta, među tim rastinjem. Jelana je nešto sređivala u čamcu, a ja izađoh da upoznam još ne viđeno. Pre neki dan, kada smo bili ovde, na mene su ostavili utisak ostaci Rimskog grada i naročito monogrami na ciglama. Uzeo sam jednu ciglu i odneo je u čamac, za uspomenu i kao dokazni materijal o našem pokoravanju Đerdapa.
Vreme toplo i po malo sveži vazduh, koji je čarlijao, doprinelo je da bude prosto prijatno. Sirena Rumunskog putničkog broda "Oltenica", razlegao se klisurom, a njegova plovidba i kako moćno seče svojim pramcem vodu Dunava, je prosto plenilo. Gledao sam ga sve dok nije zašao za stenama u pravcu Tekije.
I opet iznenađenje! Ni najmanje nisam očekivao, da ovde u ovoj zabiti, sretnem čoveka sa kravom, koju napasa na proplanku “Hajdučkih Vodenica”. Pozdravismo drug-druga i poželesmo dobar dan. Bio je to meštanin susednog sela, Dobrosav kako rece da se zove, dobro držeći starina u čistoj odeći i sa malo rekao bih šeretski, nakrivljenim šeširom na glavi. Odmah je prihvatio razgovor i ja ga pozvah da sednemo u rasklapajuće stolice i za stočićem, koji je u međuvremenu Jelana iznela ispred čamca. Kaže Dobrosav, da se u ovoj okolini, pa i u njegovom selu, da se skromno živi.
-"Ne može se reći teško, ali nema toga što ima u ovoj našoj lepoj Jugoslaviji. Ja sam služio vojsku u Sloveniji u Vipavi. Vozom sam prolazio danju kroz Hrvatsku i nisam glup da ne shvatam. Mnogo je drugačije, a verovatno i bolje se živi nego ovde". Uz kafu, ponudio sam mu ljutu sljivovu prepečenicu, staru 16 godina, a proizvod moga oca Vidana za svoju dušu.
-" Da ne odbijem, jednu hoću za zdravlje tvoga oca i hvala mu. Nisam navik'o. U ovoj čamotinji, ko se opredeli za rakiju, propao je ....."
Jelena ga pita za raznovrsnost rastinja, na teritoriji Hajdučkih Vodenica.
-" Pitaš odakle pitomi orah i lipa i ... e’, kćeri moja, orah je gavran posadio. Nešto ga je omelo, otvorio je kljun i orah, koga je nosio pao je na veoma plodno zemljište i tako je godinama stasao u ogromno drvo. A i klima je ovde umerena. Velika količina vode ne dozvoljava, nagle promene temperature, pa prema tome i rastinje iz južnih krajeva ovde uspeva. Mečija leska, listopadno, pa onda koprivić, nigde ga drugde nema u okolini, samo ovde. A hrast medunac, kažu ima ga samo u primorju. Inače ima mnogo i srebrne lipe, koja na naličju listova ima srebrnastu boju". I tako bistroumni Dobrosav bi nam još što-šta ispričao, no krava Šarka mu se uputila utabanom stazom kući.
-" Ima ona malo tele, a dobra je majka, pa i ja moram za njom. Hvala vama za kafu, a oca pozdravi i reci da mu je dobra rakija. A razgovor ćemo da nastavimo drugom prilikom. A i da dođete do moje kuće. Moja Stana bi volela da vam napravi krofne, a da dođe ovde, ne može. Ona je malo stara. Pa doviđenja deco, pozdravite svoje roditelje i hvala vam". I ode Dobrosav za svojom kravom, polako nogu pred nogu, ne žureći, a i svojoj Stani koja ga čeka, mozda sa umešenim krofnama.
Ručali smo i razgovarali smo o Dobrosavu. I ne pitasmo ga, koliko on ima godina? Ali njegova vitalnost podnosi godine, ma koliko da ih je. A okolina, lepa. Sve je na svom mestu. I bilo kakav lepi-lepi objekat, da čovek napravi, ovde bi bio višak i ne bi lepo izgledao. To bi bila sasvim neka druga priča.
I tako, sedeli smo, uživajući u okruženju. Zatim prošetavši, obišli smo čitav prostor, moguće dostupan i vratili se i seli u stolice. I sve jedno, samoća za nas koji smo navikli na aktivni društveni život, uticala na odluku da krenemo za Milanovac i tamo prespavamo sledeću noć. A i treba nam provijanata i svežeg hleba. Nasmejali smo se, jer smo oboje bili "za" da krenemo i krenusmo, da sakupljamo stolice i stočić.
Samo što sam odvezao čamac, valjda nisam ni gasove pojačao četvorkama, kad iz pravca Tekije, pojavi se mali gurac "Vis" i skela "Medved-2" u sastavu i kada su nas videli, smanjiše gas i pitaju nas, hoćemo li sa njima dalje uzvodno. A ja nikada nisam koristio vuču, a zašto da ne i priđem im. Bilo ih je dvojica. Bogoljub je upravljao guračem, a Goran mu je pomagao, inače su iz "Mostogradnje" iz Beograda. Obesili su dve automobilske gume i na njih prislonili i dobro vezali naš čamac. Bogoljub je dodao gas "Vis" je zadimio i zajedno sa skelom, povećavao ubrzanje. Šetao sam po platformi skele i bilo mi je čudno, u stvari interesantno. Osećao sam se kao na brodu, ali bez vibracija motora. Goran je skuvao kafu i zove nas, a Jelena se snašla, već je iznela stolice i stočić na platformi skele. Ma mogu Vam reci, bilo je predivno i neočekivano. Lepo je ploviti na čamcu, ali na velikom otvorenom plovnom objektu je još lepše … !
I setio sam se detinjstva, kada sam u cicanom šorcu, bos i go trčkarao po skeli i sa ograde skakao u Južnu Moravu. Eh daaa. Sećanja.... Razmišljam, a osmeh mi na licu. I Jelena me pita što se smejem? Odmahnuo sam rukom i prihvatio se kafe ... Po nekada je teško opisati osećanja.
Prošli smo pored "Varnice" i "Pene", koje su izgledale zapušteno, ali kao svedoci jednog proslog vremena, stajale su i kao da hoće da kažu, da Dunav, nekada i nije bio tako miran i bez virova.
Bilo je veće, kada smo stigli u Donji Milanovac. Bogoljub je skelu jednostavno nasukao na obalu, nedaleko od restorana "Deverika", gde smo inače i otišli na večeru, na terasi na kojoj se osećao miris Dunava. Večerali smo Vlaške specijalitete : sir "brnza"( stari sir u svom saftu ) i kačamak od brašna belog kukuruza, isečen na kocke sa kanapom. Ukus ne mogu da Vam opišem. Morate da probate, fantastično je. A uz "brnzu", "cujka"( domaca Vlaška rakija - šljivovica ). A zatim deverika dimljena pa pržena u tučanom tiganju, pa sa belim, hladnim i mnogo špricerom. A sve vreme stari Vla' nam je izvlačio melodije iz stare otrcane violine, koja je plakala u njegovim rukama, Melodije stare Vlaške, ljubavne i tužne. Kad čuješ da zaplačeš. I onda, daj spricera još!!!
Dvanaesti dan
Prespavali smo u čamcu, a ujutru je Rodoljub morao da sačeka početak radnog vremena, pa da šefovi "Mostogradnje" dođu na posao i da ih onda on pozove iz pošte, da mu kažu, da li ide za Beograd, ili ostaje na ušću Boljetinske reke u Dunav. Mi smo iskoristili ponuđeno vreme za obilazak pijace i samoposluge. I sve je tu na takoreći par koraka. Mali grad, još manji centar i sve je na dohvat ruke. E sad, da li i svega ima šta čoveku treba ... e to je druga priča. A vojna kasarna pogranične vojske Jugoslavije, zauzima najbolje mesto na obali u centru grada. Verovatno je grad planiran sa uticajnim vojnim licem u komisiji za planiranje, pri premestanju grada sa predhodne lokacije, a pre zatvaranja brane. Dok su sefovi smislili šta će sa Rodoljubom i Goranom, mi smo uspeli i da ručamo na lepoj terasi restorana "Deverika". Ovog puta sam ručao "mići" ćevape na Vlaškom. Kad evo i Rodoljuba, zove i krećemo. Idemo put Boljetinske reke.
Laganom plovidbom u kojoj smo uživali, za par sati smo stigli u ušće Boljetinske reke. Liman u koga smo uplovili, obećavao je dobro sklonište od eventualnog nevremena. Visoki vijadukt, nosio je deo magistralnog puta, koji i nije nesto opterećen saobraćajem. Vozila veoma retko prolaze. Ali ja sam prosto izazvan i krenuo sam da se popnem uz kamenu stranu, u čemu me niko nije hteo da prati. Kada sam izašao na put i sa mosta gledano, ukazao se predivan pogled na okolne planine, koje su bogato prekrivene niskom šumom, pretežno listopadnom : bukva, grab cer i brest, a po negde i bagrem. Oduševio me je pogled na malo planinsko selo. Kuće male i stare, ograđene okućnice i samo po negde ima i stala posebno. A po centru sela, krivuda planinska čista reka. Zatim sam prosetao asfaltnim putem uzbrdo i došao do svakako najlepšeg pogleda na Dunav. Sa mesta sa koga sam gledao, videla se cela Porecka kotlina. Deset kilometara Dunavskog prostranstva.
Vratio sam se napunjenih baterija i zatekao još lepšu situaciju. Rodoljub i Goran, prže papriku, a Jelena na čamcu peče palačinke. Fali još samo muzika, primetih ja i svi su se nasmejali, čak i Rodoljub se nasmejao, koji se inače uopste ne smeje. I noć se spustila nad Dunavom i sve je bilo tamno. Samo je most trepereći odsijavao zrake sa ložišta, gde je gorela već dobra vatra, jer je Rodoljub izmakao stari tiganj i presovao viljuškom "brnzu" stari Vlaški sir u uprženu papriku. Večera je bila po mom ukusu i svi smo zadovoljni prihvatili se palačinki sa džemom od kajsija, da ne bismo uvredili Jelenu, koja ih je lepo ispekla.
Noć je bila tamna, bez mesečine, ali sa oblacima. A odbljesak vatre gledano sa mosta, delovao je očaravajući. Tu sliku, koja je čini se drhtala od treperenja vatre, narušavalo je svetlo retkih u prolazu automobila na mostu. Kasno noću smo se rastali i pošli na spavanje.
- nastavak sledi -
Pozdrav od Mome Stošića
#
